Nikad nismo dovoljno spremni za ovakve vesti, ali je u nedelju preminula naša Danica Moreno. Iako rođena u Novom Sadu, Danica je nekako od uvek bila Beograđanka. Studirala je španski jezik na Filološkom fakultetu, zaposlila se u Radio Beogradu, bavila se prevodilaštvom i za to dobila prestižnu nagradu za prevod knjige „Vek posvećenosti“ Aleha Karpentijera. Odlaskom u Rusiju, prateći supruga, u Moskvi završava psihologiju, a potom se edukuje za geštalt psihoterapiju. Na kraju svog dugog profesionalnog puta se odlučila za psihoanalizu u kojoj je i ostala. Svoju edukaciju iz psihoanalize je završila ovde, u Beogradu, pod okolnostima koje su iziskivale veliki napor. Edukaciju započinje kao kandidat PIEE, a potom nastavlja kao kandidat Moskovskog psihoanalitičkog društva. Beogradu se vraća tokom svoje lične analize, u nečemu što se zove šatl analiza. Jednostavnim jezikom rečeno to je značilo da je od kuće odsustvovala vrlo često, po bar dve nedelje. Veliki napor u svakom smislu, pre svega emotivni.
Završetkom edukacije se vraća u Beograd i postaje član Psihoanalitičkog društva Srbije. Diskretna kakva je bila, prihvatila se vrlo odgovorne uloge generalnog sekretara Društva, a da pri tome nije očekivala ni pohvalu, ni hvala. Naporan i odgovoran zadatak radila je marljivo, temeljno, lojalno, kolegijalno uz, njoj svojstvenu, dozu humora kada je bilo najteže. Znala je šta ne zna, umela je da pita i čuje odgovor, ovladala je čak i tehnički poslom koji je bio daleko od onoga što je najviše volela: umetnost.
Kao retko ko je razumela književnost, znala napamet mnoge citate i stihove, prepoznavala delove iz književnih tvorevina. Volela je muziku, razumela slikare i slikarstvo. Danicin otac, Milivoj Nikolajević, je bio čuveni slikar, član Akademije nauka i umetnosti. Rastući u takvom okruženju, razvila je smisao za lepo. Bila je izuzetno istančanog ukusa za sva ova područja i ne samo dobar sagovornik, nego i sjajan kreator i realizator nekih od naših stručnih ideja. Oštrog oka i još oštrijeg uma, prepoznavala je slabe tačke u programima, davala ideje i iznad svega bila veliki radnik. To mislimo u bukvalnom značenju te reči. Znala je da zajedno sa nama kuca eksere, lepi plakate, gura teške panoe, ostane do iza ponoći kako bi to što smo naumili zasijalo punim sjajem sutra ujutru na otvaranju. I uvek je stajala sa strane, nikad u prvom redu.
Prevodila je stručne tekstove, lektorisala ono što smo mi pisali, sedela uz rame sa našim inostranim gostima. Vidljiva, a nevidljiva. Eto takva.
Iznad svega je volela Maju i unuke: Danila i Đorđa. Sećamo se kako je samo jednom rekla da možda neće baš moći iz sve snage da pomogne Društvu jer je dobila još jednog unuka. Pamtimo taj sjaj u očima. Ali, nismo osetili. Radila je i dalje samopregorno. U životu je bila veliki borac. Sa jednom bolešću se hrabro borila i izborila, drugu je, na žalost,
izgubila. Tokom druge bolesti je izgubila i supruga. Njeno tugovanje je bilo poput nje, diskretno, tiho, da ne optereti Maju.
Takva će nam ostati u sećanju. Veliki borac, nenametljiva, mudra i nezaboravna koleginica.
