Zlo modernosti počinje sa nestankom zajednice slušalaca.[1] Walter Benjamin
Ako sa nekim razgovarate, verovatno je da će i ta osoba biti zabrinuta za sadašnje stanje sveta. Mnoge stvari su važne, i sve nas plaše. Problemi su ogromni, od globalnog zagrevanja, kovida i njegovih nestalnosti kao i posrnuća udesno ka fašizmu i totalitarizmu. Kako ljudi da razgovaraju i da slušaju jedni druge u doba kulture duboko usađenog laganja i napada na istinu – i čiju istinu. Pokušaću da istražim kako i čime bi psihoanaliza mogla doprineti u našem polarizovanom svetu „nas i njih“.
Uvod
Tradicija apokaliptičnog proročanstva razvijena je u srednjem veku, prvo od strane Jevreja a kasnije i Hrišćana, da se „uteše, osnaže i zaštite kada se susretnu sa pretnjom“ [2]. Mesijanstvo i debate o Antihristu dalje su razvijane tokom krstaških ratova. Kasnije su podelu na dobro-loše odigravale na hiljade pokajnika koje su se mazohistički bičevale širom Evrope kao odgovor na kugu kao i njihov odraz torkvemadijanskih sadističkih proganjanja određenih građana. Sve velike evropske sile koristile su ovako surovu predstavu jer je to bilo društveno, politički i ekonomski korisno onima na vlasti. Nesvesne manifestacije ljudskih okrutnosti nalaze izražaje u društvima i trenutno su okrutnosti ponovo preplavile svet, naročito u sadašnjim politički (Raz)jedinjenim Državama i ponovnom pojavljivanju protesta Životi crnaca su važni (engl. Black Lives Matter) koji ponavlja istorijsku nesvesnu traumu neožaljenog rasizma.
Tvrdnja da ste Hrišćanin može biti kamuflaža za ono što je bezobziran i surov „mi i oni“ sistem koji sadrži želju da se ustanovi politički totalitarna kontrola. Vernici koriste uzak skup naoko religioznih termina. Pridruži nam se, želimo tvoju dušu, želimo da se ponovo rodiš, ako ne želiš da budeš poput nas nemamo o čemu s tobom da razgovaramo, na strani si Đavola. Armagedon je mesto gde će se voditi konačna bitka između dobrog i zlog. Hrišćani će biti spašeni kroz Hristovo uskrsnuće, i oni putuju pravo u Rajski vrt; ostali idu u Pakao.
Ne postoji osećaj brige za drugoga. Umesto toga, postoji opakost, i sva pokvarenost se projektuje u drugog(e). Mnoštvo istorijskih primera seže u 1930-e kada je nacizam bio zaokupljen time da pretvori Jevreje i druge grupe u podljude (nem. untermenschen). Da bi u tome uspeli, nacisti su morali većinu ljudi – naroda (nem. volk) da okrenu protiv Jevereja – mi i oni.
Tih godina su psihoanalitičke ideje, analitička društva i analitičari bili napadani, mnogi su ubijeni ili raseljeni, ostavljajući analitički svet da se tetura od 1930-ih i posle kraja Trećeg rajha 1945. godine. Možda analitička zajednica nije učinila dovoljno da se ujedini i intenzivno ispita traumatski pejzaž našeg preostalog analitičkog okruženja. Možda je ideja o povratku ogromne individualne, grupne, društvene, državne i planetarne traume suviše nezamisliva čak i za psihoanalizu, toliko da se u celini uzev, uprkos mnogim ostrvima kreativne misli o Holokaustu, mi kao profesija plašimo povratka potisnutog.
Kako da se zajednica psihoanalitičara angažuje kada smo i mi prestrašeni. Psihoanaliza poseduje znanje o mržnji i perverziji koje se može primeniti da se spreči nasilje kroz proučavanje stanja istine i lažnog narativa koje uključuje razumevanja nesvesnog u pojedincima, porodicama, grupama i društvima koja, povremeno, mogu negovati duboku i opaku mržnju prema drugom. Moj rad će razmatrati strahove ljudi u današnje vreme koji predisponiraju fundamentalističkim obrascima razmišljanja i korišćenju konflikata u Americi kao primera.
Za mnoge hrišćane, zamišljeno je važnije i čak i stvarnije od života koji se živi u sadašnjem trenutku. Kako možemo znati šta je stvarno ili šta je znanje ili čak znati bilo šta zasigurno? Šta Društvo može da radi sa ozbiljnim sukobom vrednosti, reči i značenja. Individualnoj slobodi u okviru skupa liberalnih pravila suprotstavljen je jedan tajnovitiji sistem unutar određenih religioznih skupova verovanja apokaliptične prirode. Jedna grupa prihvata stručnjake u zajednici za sve vrste istraživanja dok druga izbegava „stručnost“ i zamenjuje je određenim biblijskim tekstovima, naročito Knjigom otkrivenja; pukim citiranjem neke biblijske rečenice stavovi se opravdavaju kao Njegova stručnost kako je zapisano u drevnim tekstovima. Ne samo crkveni lideri već i mnogo miliona njihovih sledbenika iznosi suštinske stavove o istini života sa pravednom dogmom da oni imaju posebno i apsolutno tačno i ispravno shvatanje istine u kojem nema mesta za sumnju. Ipak, danas se sukob kultura između liberalne želje za društvom sa pravilima i kojim se upravlja slobodnim izborima energično osporava različitim nizom teoloških „istina“ koje izazivaju nasilje i ozbiljan raskol unutar politike i rukovođenja u SAD i drugim zemljama.
O važnim pitanjima oko toga kako Društvo i politika angažuju svoje građane ne diskutuje se, usled uzajamnog prezira, bez debate – mi i oni. Diskusije propadaju. Lažne vesti se ponavljaju po milion puta na Internetu i na televiziji kao da količina ponavljanja čini značenje jasnim. Ne čini. One su pre oblik taktike maltretiranja i raskola sa stručnjacima i stručnosti, a ne Bogom dane reči. Apokaliptični sledbenici obožavaju ove reči kao pravu meru onoga što je neophodno da bi se postigli određeni „religiozni“ ciljevi. Vernici sve druge na zemlji smatraju otpadnicima i bezbožnicima. Krajnje desničarska grupa teoretičara zavere Kjuanon (engl. QAnon) tvrdi da postoji tajno društvo satanista, kanibalističkih pedofila koji upravljaju globalnim lancem trgovine decom za seksualnu eksploataciju, koje je kovalo zaveru protiv bivšeg predsednika Trampa. Začudo, u ovu bizarnu fantaziju veruju milioni Amerikanaca jer paranoidna zavera preuzima umove ljudi kao što kovid to može učiniti sa našim telima. Ovaj kult predviđa Oluju i Veliko buđenje, koncepte religijskog milenijalizma i apokaliptizma. Tramp, grešni Hrišćanin kome su oprošteni gresi, smatra se mesijanskim glasnikom od Boga. Američki izbori iz 2020. godine morali su biti shvaćeni kao pokradeni i lažni kao uvod u dolazak Mesije. Ovaj „religiozni“ ukrasni papir je izgovor koji beli suprematisti koriste da bi razvili totalitarnu vlast.
Ovakve nasilne, eruptivne milenijalističke fantazije mogu se razumeti kao snažna odbrana od ogromnih anksioznosti čoveka u vezi života u današnjem sve kompleksnijem svetu i njegovog osećanja da je izgubljen, siromašan, ranjiv, sam ili gotovo zbrisan, koji se nada nekoj snažnoj sili koja će negovati, kontrolisati, regulisati i kazniti. Mesijanske fantazije pružaju sigurnost pošto čovek prihvati ulaznicu za ponovno rođenje, sada pod brigom „novih roditelja“. Proricanje buduće apokalipse može se s pravom razumeti kao projekcija u budućnost katastrofe u najranijem uzrastu/detinjstvu/adolescenciji koja se već dogodila. Ovo je uobičajena sudbina za decu koja su odrastala u siromaštvu kako se jaz između siromašnih i bogatih drastično povećava.
Ideja da Crkva i njeni lideri funkcionišu da bi se brinuli o deci u stadu je viševekovna. Ideja o ponovnom rođenju omogućava pojedincu da se oslobodi svoje patnje i umesto toga bude deo jedne idealizovane velike grupe. Bilo koje nasilje koje je pretrpljeno u originalnoj porodici odmah se projektuje na ostatak nevernika. Oni su ti koji će otići u pakao. Dakle, ako je neko kao dete bio terorisan porodičnim siromaštvom koje se destilovalo u ljute, agresivne i čak pedofilne roditelje, postoji kristalizacija u razmišljanju da se Drugi okarakterišu kao nevernici koji će biti surovo kažnjeni u ognju pakla u zagrobnom životu. Sada se može razumeti zašto se Kjuanon toliko zanima za pitanje pedofilije i etiketiranje demokrata i socijalista kao zlih objekata za decu. Briga za dečiju dobrobit se dosledno javlja u mnogim zajednicama nasilja i seksualnih poniženja koje su pretrpela deca čiji roditelji nisu bili u stanju da obrade sopstvene anksioznosti i još više ponavljaju ponašanje koje su im odmerili sopstveni roditelji [3]. Ovo je poznato kao kumulativna trauma i identifikacija sa agresorom koja pothranjuje transgeneracijske traume. Mnogi od ovih odraslih su sada u bezbednom kontejneru unutar desničarske politike, i dozvoljavaju bolu prošlosti da se automatski projektuje na novi nasilni scenario ostatka ljudi koji su sada poslati u pakao. Bollas je ovu mentalnu strukturu opisao kao Nasilnu nevinost. Ponovno rođeni sledbenik je nevin poput novorođenčeta i pravi se slep kako bi podržao projekcije nasilja gde god ga politički lideri usmerili.
Nijedan republikanac ni u jednom Domu nije glasao za veliki paket ekonomske pomoći za ublažavanje posledica pandemije predsednika Bajdena u martu 2021. godine iako je njime ustanovljen zagarantovan prihod za porodice sa decom i ima svojstva političke revolucije koja brine za osiromašene građane. Naravno da je tako, jer ako Država zaista počne da se finansijski brine o milionima osiromašenih porodica, to može dovesti do slabljenja podrške Republikanskoj partiji.
Bion i katastrofalna promena
Vilfred Bion je 4. maja 1966. godine Naučnom skupu Britanskog psihoanalitičkog društva predstavio svoj rad Katastrofalna promena. On je ukazivao na obrazac koji je primetio u psihoanalizi i van nje u obliku nečega koje kontejnira nešto i oba utiču jedno na drugo. Prema objašnjenju Chrisa Mawsona, ovo se „odnosi na dva oblika odnosa između obrasca postojećeg znanja i uticaja novih percepcija i ideja“. [4] Ovde, Bion navodi neophodnost da se u Kitsovoj negativnoj sposobnosti primeti „kada je čovek sposoban da bude u nesigurnostima, misterijama, sumnjama, bez nekog razdražljivog posezanja za činjenicom ili razlogom“. [5] Bion ukazuje na analitičarevu toleranciju osećanja u momentalnom puštanju činjenica i razloga u postojećim teorijama. U nezavisnom psihoanalitičkom kontekstu to bi oslobodilo slobodno asocijativno stanje uma analitičara koje je prijemčivo za novo iskustvo koje nije nužno izgovoreno. U takvom stanju, nova znanja se mogu usuditi da postanu dostupna za reprezentovanje. Bolasovo nepomišljeno poznato je primer koji se odnosi na preverbalno, nešematizovano rano iskustvo uključujući traumu koja može da odredi nečije ponašanje nesvesno, nedostupna za svesno razmišljanje. Takve aktivnosti u analizi i drugde su naglašene osećajem dezorijentisanosti koji može uključivati nešto što je odsutno, uprkos tome što ima disruptivne potencijale. Ovo je teritorija Bionovog koncepta kontejner = kontejnirano.
Bion dalje opisuje pojavu mistika ili genijalnih ljudi u mnogo različitih oblasti, kao što su Hrist, Džingis Kan, Ajnštajn. „Neki privlače pažnju kao izvanredne ličnosti ali se za neke mora pretpostaviti da ne privlače nikakvu pažnju jer uslovi za njihovo postojanje nisu povoljni. Slična sudbina prati i ideje“. [6] Mistici nisu tako neuobičajena pojava kroz vekove, poznaju ih sve religije i kontejniraju ideje koje se mogu nazvati mesijanskima. Bion je smatrao da je jedna funkcija društva da takve ideje učini dostupnim članovima grupa bilo putem zakona u društvu ili dogme u religiji ili putem zakona ili pravila u matematici i nauci. Ljudi imaju problem koji se kreće ka katastrofalnom ako se ove različite primene potencijalno genijalnih percepcija pomešaju u tri različite kategorije (zakoni u društvu, pravila i zakoni u nauci i religiozna dogma). Ovo je posebno slučaj ako dogma preskoči iz religioznog misticizma u druge kategorije. To je teritorija napada na nauku, stručnost i znanje. U Apokaliptičnom milenijalizmu, ekstremno mistično gledište u nekoj sekti prodire u druge kategorije i strukture ljudskog postojanja. Globalno zagrevanje može se shvatiti, posmatrati i tumačiti kao očekivan i anticipiran znak da su Dani Sveta ponovo blizu. Naučno gledište je da moramo hitno da promenimo našu upotrebu uglja, nafte i ishranu mesom koja uliva ugljen dioksid u atmosferu našeg kontejnera jer je delikatna biomasa Zemlje u opasnosti od ozbiljne, neizbežne i nepovratne klimatske promene. Sada se pravila koja uređuju društvo čine oprečnim a postepeni pomaci ka naučnom novom početku u liberalnoj mašti suočavaju se sa nastojanjem milenijalističke surovosti da gurne svet u određeno mistično nasilje – u koje nekih 100 miliona Amerikanaca veruje. I izborni rat izbija između miliona građana tako da sa 7 miliona glasova više Bajden osvaja predsednički mandat sa 306 prema 232 elektorska glasa. Začas i kao što je Tramp mesecima predviđao ovi legitimni izbori postaju zaverenička „krađa“ u koju veruje polovina biračkog tela, sada kontaminirana unutar mesijanske fantazije. Pobuna protiv Kongresa postala je britka nasilna oštrica katastrofalnog ustanka.
„Reakcija Establišmenta je da spreči razdor“. [7] Ovog puta u tome nije uspeo. Bion dalje piše: „Problemi Hrišćanskog establišmenta razvili su se još u vreme Isusa. Prvi su bili: iscrtavanje granica grupe, selekcija, obuka i stabilizacija hijerarhije [8]“. Ko su sledbenici sekti, da li su to religijski preobraćenici ili plove pod plaštom hrišćanske ideologije ali sa sopstvenim ekstremnim desničarskim belim totalitarizmom (Ponosni momci itd.) maskirajući se kao podrška i udarne trupe koje će dovesti do Katastrofalnog doba novog republikanskog mesijanizma. Da li hrišćanska desnica zaista veruje da takve ekstremističke siledžije imaju Boga u svom srcu? Ili koriste ekstremiste baš kao što u Trampu vide nekoga ko ima lidersku ulogu, zasad, u pristupu većoj moći za milenijalističku crkvu. Tramp je u potpunosti podržao mizogene i rasističke poglede na društvo [9].
U zavisnosti od toga da li mistik nihilistički deluje na zajednicu koja je narušena ili je kreativan i čini se da izbegava nasilje, Bion je video kako Establišment sprečava razdor. Međutim, ko bi bio kvalifikovan da govori i predvodi. Ovo postaje gotovo nerešivo pitanje ako je „posao mistika dostupan običnim članovima koji nemaju kvalifikacije mistika za okajanje pred božanstvom“ [10]. Međutim, problem takvog kontejnmenta je posebno veliki ako postoji 100 miliona sledbenika od kojih veoma veliki broj govori u ime Božanstva uglavnom sa lažnom stručnošću samo zato što ima Boga u svom srcu. Pobožni sledbenici mogu čak želeti i da se pridruže građanskim nemirima iz svojih sopstvenih razloga i jada. Za Kju kluks klan, neonacističke grupe, Ponosne momke, Beli arijevski otpor, Diviziju atomskog oružja (nem. Atomwaffen) itd, od kojih su mnogi učestvovali u borbama kao pripadnici američke vojske, čini se opravdanim misliti da ne govore iz Boga već da su deo Milenijalističkog hrišćanstva koje je sada probuđeno i remeti društvo.
Prema Bionu, misli mogu biti nezavisne od mislioca, poput ideja koje plutaju u duhu vremena (nem. zeitgeist). Misli mogu postati propaganda kada ih sledbenici pretoče u slogane. Nedavna eksplozija Lažnosti širi neistinu sve dok ne postane poznata i ignorisana laž. „Barijera laži povećava potrebu za istinom i obrnuto“ [11]. Tako mesijanske ideje mogu da prikrivaju političke, buntovničke i rasističke ideje i da unište vladavinu demokratije. Trebalo bi biti moguće intuitivno osetiti mesijanske ideje kontejnera iz mnoštva kontejniranih oblika koji zajedno postaju dinamički toksični i izuzetno opasni.
Pa ipak, iako se trenutno suočavamo sa ovim opasnostima, ovakvi istorijski trenuci preteće i dalekosežne katastrofalne promene deo su ljudske istorije: krstaški ratovi, crna smrt, Pizzarovo osvajanje Perua [12], 400 godina ropstva, Hitler i holokaust, atomska bomba, pošast iz 1919. godine i naravno, globalno zagrevanje – tako veliki događaji mogli bi se videti kao neki od mnogih vesnika katastrofalne promene.
Šta psihoanaliza može da učini kada se nađe u vremenima katastrofalnih promena u svetu?
Frojd je 1925. godine napisao:
Uvideo sam još jasnije da događaji iz ljudske istorije, interakcije između ljudske prirode, kulturološkog razvoja i taloga primarnih iskustava (od kojih je najistaknutija religija) nisu ništa više do odraz dinamičkih konflikata…koje psihoanaliza proučava u pojedincu – oni isti procesi ponovljeni na široj pozornici. [13]
Ovo razdvaja psihoanalitičko razmišljanje o društvenim i političkim fenomenima od kliničkog procesa u psihoanalizi. Pišući drsko kao da lider može da bude „analiziran“, štampa nas dovodi do lažne dijagnostičke pretpostavke. Neophodno je podvući da stručnost može da bude stvarna i da istina mora da se usprotivi svom lažiranju. Ako stručnjaku može biti oduzet ugled samo tako što će se lažna tvrdnja retvitovati na hiljade puta, onda je potrebno da se tome odupremo i time se pozabavimo, uprkos teškoćama. Često, to zahteva hrabrost. U svetlu dve sukobljene grupe pune prezira od kojih svaka smatra da je ova druga ne čuje i ne priznaje, analitička pozicija je da se bude u poziciji slušanja kao treći. Samo se u tom prostoru mogu rešavati duboke anksioznosti od iščekivanja sopstvenog uništenja. Paradoks je da sukobljene grupe, ne čujući jedna drugu, pate od preslikanih anksioznosti. Umesto zgražavanja nad stavom drugih, potrebni su priznavanje i razumevanje osnovne istorije i osiromašenje njihove situacije.
Dijalozi
„Kao deo Makartur stipendije koju su dobili 1988. godine da bi proučavali kako obični Amerikanci zamišljaju nuklearnu pretnju, Charles Strozier i Robert Jay Lifton pokušali su da saznaju kako je apokaliptička orijentacija hrišćanskih fundamentalista povezana sa nuklearnom pretnjom. Strozier je posetio pet različitih mesta u Njujorku za potrebe sprovođenja dubinskih intervjua: glavnu baptističku crkvu, pentekostnu crkvu, veliku afričko-američku crkvu u Harlemu, grupu za proučavanje Biblije na Upper East Side-u i Rajkerovo ostrvo. Srdačno je dočekan u svakom religijskom setingu jer je bio potencijalni preobraćenik. Odmah je primljen pod okrilje i podučavan o Bibliji jer je ona podupirala apokaliptičko razmišljanje. Nakon devet meseci prepoznato je da nije uspeo da se preobrati uprkos impresivnoj riznici religijskog znanja kojom je raspolagao i više mu nisu davani intervjui. Dokazao je da nema „Isusa u srcu“. Jedan izuzetan aspekat istraživanja bio je da je ono promenilo njega, ali ne i ikoga od intervjuisanih. Postao je sposobniji da razume složenost ljudskog iskustva“[14].
Kada je reč o osećanju ljubavi, mi ljudi često možemo prilično pogrešno da razumemo takva ljubavna stanja. Pa ipak, ako ga shvatimo kao jedno istinsko osećanje, ono zaista ima moćno značenje unutar određene religijske grupe i predstavlja izjavu da neko veruje i da je član grupe. To značenje se dalje proširuje na „Bog me voli“ tako što sam ponovno rođen, a to možeš i ti. Štaviše, ako odbiješ, na putu si za Pakao i Prokletstvo. Odbijanje znači da oni koji ti nude osećaj božanskog prisustva momentalno nemaju više ništa sa tobom. Možda postoji izvesna arogancija u njihovom očiglednom znanju jer u trenu ostavljaju izgubljenu dušu da bi nastavili da lutaju. Pogled sa osobe se povlači jer ona nema značaj u povećanju broja duša koje oni žele da spasu. Identifikuj se sa nama ili ništa. Ovde ne može biti reči o dijalogu. To nije poput diskusije sa prijateljima ili kolegama u kojoj se očekuju neslaganja a veze i prijateljstva nastavljaju da traju. U ovom apokaliptičnom dijalogu, ako se ne priključite, bivate izbrisani kao proglašenje palog statusa u očima vernika. Iznenadno povlačenje iznosi na videlo lažnost blagonaklonosti otkrivajući sebičnost, jer preveliko zbližavanje sa nevernikom sada može da ukalja njihov poseban status i očekivane privilegije u zagrobnom životu. Po mom mišljenju, ovo je malo odigravanje totalitarne pozicije koja prihvata novog ponovorođenog regruta kao bližnjeg člana ili on postaje ništa. Ljudska dobrota tada nije dostupna zbog pobede surovosti nad Drugim. Ovakav scenario se odnosi na sve republikanske vernike, izuzev Liz Cheney, koji danas u Kongresu zatiru slobodu izražavanja, mišljenja i slobodu debatovanja sa pakošću u koju je i dalje teško poverovati. Ovakvi negativni kontrolni sistemi nisu, naravno, ograničeni samo na desnicu.[15]
Izgleda da je sadašnji sukob neizbežan bez zajedničkog prostora za ispitivanje ovih suštinski različitih načina izražavanja načina života kao i zamišljanja smrti. Ako je neko milenijalista, onda svi muškarci i žene nemaju određena neotuđiva prava. Ne biti vernik znači da je u redu pa čak i prikladno da se ukinu glasačka prava da bi se potpomogao apokaliptični trampijanski prorok jer je glavni grad bio mesto (prizor) opake pobune. Milenijalistička vizija zahteva da vernici iščekuju i da se mole za veliki rat jer će takav sukob doneti novi mesijanski početak. Takva omnipotentna religiozna fantazija mogla bi se shvatiti suprotnom viđenju kreativnog novog početka Majkla Balinta.
Čini se da u apokaliptičnom razmišljanju postoji nit tugovanja koja vuče osobu ka ideji o ponovnom rođenju. Ovo razmišljanje deluje progresivno, jer će ponovno rođenje i blagoslov novog verovanja osigurati život bez tugovanja u raju. Jedan od problema u vezi tugovanja je u tome što su problemi toliko teški i užasni da struktura tugovanja zahteva osećaj privilegovanosti, konačno, koji se čini stanjem koje narcisoidno samo zahteva više. Na kraju, nužne promene mogu postati toliko velike da ga može ublažiti samo Božja snaga. Potreba za dijalogom sa drugim, koji može pažljivo i uslužno slušati nije od značaja jer se za drugog već zna da nije od pomoći. Priključivanje grupi istomišljenika vođenih tugom i zajedničko pridruživanje diktatoru, kako vidimo u trampizmu ili bolsonarizmu, znači da se individualni pristalica utapa u grupu. Drugi nije potreban da se sa njim diskutuje i vodi dijalog o bilo kojim pojedinačnim problemima. Međutim, postoji naznaka u želji za ponovnim rođenjem. Kako je Winnicott opisao, ideja o budućoj traumi postoji zato što prošla trauma nije obrađena, shvaćena niti ožaljena. Reč je o kumulativnoj traumi a uključiću i generacijski rasizam i antisemitizam koji ogromne grupe ljudi „onemogućavaju da dišu“ dok belim suprematistima, fašistima i nacistima daju lažnu privilegovanost. Kako se prošlost ne može promeniti, pravi se zaokret ka budućim vremenima. Međutim, ovaj trik vremena ne suočava se sa stvarnim traumatizovanim ranim životom – biti neželjen, možda dobiti život iz neuspelog abortusa, ne biti voljen, biti ostavljen, izgladnjen, tučen, incestuozno zlostavljan. A sve vreme, očekivanje da će neko primetiti, videti, čuti, i učiniti nešto u vezi sa nevoljom deteta može se ispoljavati kao snažna ozlojeđenost. To pruža verovatnoću za razvoj drugih strategija suočavanja sa stresom kao što su identifikacija sa agresorom, surovost i pronalaženje žrtvi na koje bi se projektovala sopstvena ranija žrtva. Težnja ka ponovnom rođenju dozvoljava verovanje da je Bog sada posebno zainteresovan, dok se zanemaruje bolno pitanje zašto se dete nije čulo tokom detinjstva i adolescencije. Ovo jedino radi, međutim, ako se pronađe nova žrtva koja će otići u pakao.
Zborovi u mesnim zajednicama
Želim da opišem značaj koji takozvani zborovi mesnih zajednica imaju za građane da diskutuju o onome što im je na umu i što ih brine. Nakon objavljivanja moje knjige Mračna vremena 2019. godine, dobijao sam pozive od psiholoških i psihoterapijskih grupa kao i knjižara širom Velike Britanije i van nje da dođem i razgovaram o svojim delima. Naravno, ovo je bio način da se izmami prodaja knjige. Zborovi su imali zajedničke elemente. Posetioci, u grupama od 20 do 40, bili su zabrinuti zbog toga što ne razumeju šta se dešava u sadašnjoj politici, zbog Bregzita, globalnog zagrevanja i kvarenja društva. Očekivani stručnjak je trebalo sve to da objasni tako da publika „zna“. Umesto toga, nakon kratkog opisa sadržaja knjige i svojih zabrinutosti koje su me dovele do toga da je napišem, zbor sam pretvorio u diskusiju. Želeo sam da čujem njihove brige, i slušao sam dokle god je bilo jasno da neću odgovarati na pitanja. Pored toga, nadao sam se da će se svi usuditi da se priključe i zajedno razgovaraju. Bio sam odlučan u tome da promenim nesvesnu vertikalu nastavnik-učenik kako bismo zajedno razmišljali horizontalno. Jedno grupno iskustvo formirano zajedničkim razgovorom i razmišljanjem. Ova aktivnost je omogućila da se pojavi osećaj budnosti kako su pojedinci pronalazili svoje tihe misli i usuđivali se da ih podele. Niko nije bio oštećen, čini se, time što je bio deo jedne misleće grupe, i iako veoma teški konflikti u životu nisu bili razrešeni, što ne iznenađuje, održala se energija u grupi da se nastavi sa razmišljanjem umesto da se pasivno čeka na stručnjaka da pruži objašnjenje. Ako učesnici mogu zajedno da razgovaraju, onda takva grupna diskusija može da raste i građani mogu početi da se odvažuju da misle i govore i da se osećaju življima u momentu umesto da budu ispunjeni očajanjem u odsustvu kapaciteta da razmišljaju.
Bio sam veoma impresioniran 2018. godine Majklom Murom koji se odvažio da drži zborove mesnih zajednica u nekim oronulim američkim industrijskim gradovima. Umeo je da vodi dijalog sa angažovanim i ljutitim Trampovim pristalicama koje su mrzele Hilari Klinton. Stvaranje prostora za diskusiju umesto polemičkog skupljanja poena i destruktivnih i zlobnih komentara omogućilo je rast samostalnog razmišljanja daleko od propagande koja se obično prodaje revnosnim podanicima. Kasnije sam bio iznenađen saznanjem da je i Hana Arent imala veoma visoko mišljenje o ovom obliku političkog angažovanja. Kao što je Elisabeth Young-Bruehl navela u svojoj sjajnoj biografiji Arentove [16] „..njena amor mundi, koja leži u osnovi njenog entuzijazma prema „sistemu saveta“ kao političkom obliku. Smatrala ga je protivotrovom totalitarizma. Bila je mišljenja da je sistem saveta najbolji oblik za istinski politički život jer omogućava delovanje i argumentuje govor.“ Pored toga što je proučavala ovakve zborove, Arent je istraživala upravna i dobrovoljna udruženja, popularna društva u Pariskoj komuni 1871. godine, ruske vanpartijske radničke savete ili sovjete koji su se pojavili 1905. i 1917. godine, kao i savete koji su nastali za vreme mađarske revolucije 1956. godine. Prema rečima Arentove [17] „spontani organi naroda, ne samo izvan svih revolucionarnih partija već potpuno neočekivani za njih i njihove vođe“. Arent je nepromišljenost, pa čak i nerazmišljanje, posebno smatrala odsustvom istorijskog pamćenja „o američkim revolucionarnim korenima i ustavnoj tradiciji, koja je štitila formiranja njenih saveta“ [18]. Arent je pisala: „Strah od revolucije je skriveni lajtmotiv posleratne američke spoljne politike u njenim različitim pokušajima da stabilizuje status kvo, što je za posledicu imalo da su američka moć i prestiž korišćeni i zloupotrebljavani da podrže zastarele i koruptivne političke režime koji su davno pre toga postali objekti mržnje i prezira među sopstvenim građanima“. [19]
Duboki strah od još jedne revolucije koja bi zatrla njihovu sopstvenu kao da je u sebi imao nesvesnu fantaziju o, recimo, povratku francuske revolucionarne prakse giljotiniranja onih na vlasti koja je tada projektovana na američku moć sprečavajući nesvesni strah odsecanjem stranih glava.
DIZANJE GLASA
Društvo naroda je 1931. godine organizovalo razmenu pisama između uglednih intelektualaca „o pitanjima za koje je procenjeno da služe zajedničkim interesima Društva naroda i intelektualnog života“ što je dovelo do toga da Ajnštajn započne konverzaciju sa Frojdom (objavljena kao Zašto rat [20]). Frojd je bio čvrstog stava da je čovečanstvo agresivno, ali se nije pozabavio mogućnostima dijaloga između nesložnih strana pre rata. Pomisao na dovođenje u sumnju određenih sistema verovanja shvata se kao napad na neotuđive osnovne pretpostavke. Nemogućnost da se dovedu u pitanje destruktivne rasističke premise u Ustavu i za one koji su izostavljeni iz fantazmatskog čuda zagrobnog života je svakako razlog za trezvenu debatu. Takva fantazija je surova prema milionima američkih građana koji nisu fundamentalistički vernici, a kamoli prema ostatku sveta. Prepušteni smo u takvom istraživanju samima sebi jer su istinski vernici zaključili da mi nismo poput njih i odbijaju da se angažuju, osim ako ne pretpostave da preobraćenici mogu da se stvore iz takvih biblijskih razgovora. Ko onda da vodi takve debate. Videli smo da je ovo bilo gotovo nemoguće postići u političkom okviru u SAD budući da je trampijanska krajnja desnica oduzela svaki kompromisni jezik za diskusiju. U laž o lažiranim izborima veruje većina republikanskih članova u oba doma Kongresa. Ovo sve vrste verskih vođa ostavlja prilično tihim, toliko da je kontrola Drugog dolaska ostavljena jednom veoma uskom opsegu teologije. Šta bi se desilo kada bi se verske vođe ujedinile da izraze snagu i solidarnost u vezi sadašnjih veoma opasnih milenijalističkih gledišta za većinu čovečanstva koja uključuje mnoge iz njihovih stada. Verske vođe u zajedničkoj misiji pokazuju da se mnogi teološki stavovi razlikuju od suviše pojednostavljene politike koja se zasniva na Bogu koji postoji ili ne postoji u srcu, koja se koristi kao propaganda da bi se SAD i druge zemlje predale u ruke diktatora [21]. Međutim, kao i u inicijativi iz 1931. godine, intelektualna debata ne remeti agresivno hrljenje u destruktivnost i rat.
Psihoanalitičari imaju veštine da procene kompleksno razmišljanje između istine, laži, fantazije i realnosti kako se uočava u verskom izražavanju, slobodi misli i zahtevima surove sado-mazohističke totalitarne vlasti koja je ispod površine isprepletena sa retorikom okrutnosti koja umanjuje grupe na podljude (nem. untermenschen) jer su njihova osnovna ljudska prava zbrisana. Na kraju krajeva, naša analitička profesija je temeljno istražila nesvesne prostore sado-mazohizma u ljudskim odnosima i može koristiti svoje iskustvo mimo kauča kao alat za procenu razumevanja nesvesnih značenja i metafore u društvu. Možemo da procenimo ko govori u ime koga u nesvesnom sistemu objektnih odnosa. Bionovim rečima rečeno, da razgraničimo stavove vođa od sledbenika koji mehanički ponavljaju njihove reči, kao disfunkcionalne pukotine u nesvesnom psihičkom aparatu.
Neka društva, kao što su Maje i Inke, tragala su za iskupljenjem kroz žrtvovanje, kao tendenciju da pokušaju da kontrolišu smrt kroz smrt, kao žrtvu. Ovo je uočeno u godišnjem Kritskom ritualnom prinošenju mladića i devojaka Minotauru. Značaj žrtvovanja kao načina da se društvo zaštiti od smrti čineći smrt, stvara moćan i surov apotropejon. Takva društva prihvataju svireposti jer je za žrtve određeno da budu nevažne kao niži ljudi – žrtvovanje „ne nas“ već „njih“. Boljim shvatanjem nesvesnih značenja svireposti i ubilačkog nasilja, napadi na druge mogli bi biti sprečeni razumevanjem sado-mazohističkih nesvesnih korena apokaliptičkog razmišljanja. Priznanje izvora patnje koji rezultiraju nasiljem je u istoriji i njih i nas. Kako se shvatanja specifičnih istorijskih pozicija koje zahtevaju od zaraćenih strana da traže dalje krvne žrtve razvijaju (kroz vekove), pozicije su zaglavljene i fiksirane tako da svaka projektuje mržnju i krivicu na drugog. Uništenje je glavno za fundamentalističko—apokaliptičko razmišljanje. Nada je balzamovana u razarajućem razmišljanju. Ne postoji prostor za ambivalentnost jer je razlika između verovanja i neverovanja izbrisana. Ne postoji prostor da se misli niti oseća ni o sebi ni o drugome. Umesto nasilne formalnosti, ples mrtvaca (nem. totentanz) ili igra smrti je zavodnički dostupna.
Ipak, stvari se mogu prepoznati a ne samo na njih reagovati. Radeći iz male Stranke saveza Severne Irske, John Alderdice je mogao da ima viziju razumevanja i odavanja priznanja u Severnoj Irskoj između Katolika koji se već vekovima osećaju zlostavljanim, maltretiranim i pogrešno shvaćenim i vladajućih Protestanata koji smatraju da je odricanje od bilo čega igra nulte sume. Kada obe strane imaju priliku i mogućnost da čuju nesreću drugog, postoji potencijal za kompromis ukoliko obe strane dobiju nešto što nisu imale pre – poštovanje i potencijal za mir. Iz ovih dijaloga između zaraćenih strana, mameći ih obe da se sastanu i saslušaju jedna drugu, Alderdice se pozicionirao kao analitički treći. Svaka strana je dobila letimične uvide u osećaj uzajamnosti i poštovanja koji bi mirovni proces zatim mogao da produbi. To je takođe značilo da bi oslanjanje na jedan nesvesni sado-mazohistički mehanizam koji neprekidno povezuje te dve strane, konstantno želeći krvnu žrtvu od druge kroz ubistva, moglo da razvije jedan novi kontrolni sistem kojeg će se obe strane pridržavati, uz napuštanje dvostrukog rizika od agresije. I tako je rođen Sporazum na Veliki petak. Prepuštanje krvnih žrtava istoriji zahteva tugovanje koje omogućava mladima na obe strane konflikta da se usude da zamisle da ih čeka jedan kreativan život umesto da budu zarobljeni kao davaoci smrti koja proždire dušu jer ide uz spoznaju da je neko ubio za „ideju“.
Baviti se tako delikatnim poslom zahteva pronalaženje novih oblika prostora za kontejniranje jedne drugačije vrste dijaloga u nastajanju. Vinikotov koncept prelaznog prostora je dragocen u kontekstu rešavanja konflikta u kojem kreativna i maštovita igra može da preoblikuje stvari a ne da ponavlja viševekovne verzije destruktivnih istorija. Ironično, do zaglavljenosti dolazi usled nesposobnosti za zajedničkim igranjem sa različitim idejama. Održavanje takvog okvira takođe znači konstruisanje prostora koji je bezbedan za sve učesnike koji strahuju od smrtonosnog ponavljanja nasilja i brutalnosti koja uništava svaki prostor za razmišljanje.
Za ljude je neophodno da obavljaju težak posao razmišljanja kao uvod u jedan slobodniji život. Vremena su svakako složena, ali to nije ništa novo u svetskoj istoriji. Važnije je to što vreme za razmišljanje ističe zbog insistiranja čovečanstva na pustošenju resursa planete Zemlje, dok se velika većina građana, uglavnom u tišini, oseća zbunjeno i bespomoćno. Nerazmišljanje nam omogućava da izbegnemo suočavanja sa rasuđivanjem. Svi mi moramo da steknemo energiju i znanje da donosimo sudove o tome šta želimo u budućnosti, bez suviše pojednostavljenih polarnosti skrivanja iza radikalnih misli ili priključivanja totalitarnim grupama koje će misliti za nas i u naše ime. Ili možemo da trpimo banalnost nerazmišljanja u prihvatanju životnih usuda. Psihoanaliza nije posebna disciplina, osim što sadrži mogućnost procene nesvesne, sakrivene istorije, lične, porodične i toga kako je neko prihvatio ili odbio da donosi odluke u životu. Vitalnost psihoanalize je u dijadnoj prirodi diskursa, ličnog, utoliko da kada govorimo ono što nam je na umu i čujemo ove unutrašnje misli izgovorene naglas može nastati promena u našem kapacitetu da mislimo. Primena ovoga da bi se razvile veštine da se postane treći za sukobljene strane čini se suštinskim rastom za psihonanalizu. Povremeno rasuđivanje je svesna pozicija i posebno dozvoljava mogućnost, kroz slobodu razmišljanja, da se stvore novi izgledi za budućnost. Ovo zbilja zahteva promišljanje o sopstvenom životu, porodici, i pronalaženje novih odgovora za borbu protiv nesvesno „bezbedne“ pozicije življenja u iščekivanju povratka potisnutog. Ili šire od toga samo praznine u srži čovečanstva. Posedovanje znanja o prošlosti, poznavanje istorije, omogućava analizandima da povrate mogućnost jedne drugačije budućnosti i, indirektno, građanima u grupama da imaju znanje kroz sopstvene kapacitete za slobodom razmišljanja kako bi mogli da prožmu politiku novim značenjima i ciljevima u potrazi za istinom i srećom za sve.
Sve takve diskusije zajedno sa radikalnim programima društvene, ekonomske i razvojne obnove, posebno onima koji pružaju veće resurse za brigu o bebama i deci kroz političko delovanje, obezbedile bi sigurnost i bezbednost u ovim pretećim vremenima kroz brigu o svim ljudima, odraslima i deci u ovom vrlo oštećenom i štetnom svetu.
Naravno, ja sam preterano optimističan.
Dr Džonatan Sklar 2020-2021.
[1] W. Benjamin Illuminations New York Schocken
[2] The Pursuit of the Millennium N.Cohn Paladin 1972
[3] U Frojdovoj Psihologiji mase, čak i religija koja se izjašnjava kao religija ljubavi je neprijateljski nastrojena prema onima koji nisu deo zajednice vernika.
[4] P.24, vol6 The Complete Works of Bion Karnac 2014
[5] Keats 1817 Letter to George and Thomas Keats 21/12/1817.
[6] P.31 ibid Bion
[7] P.33 ibid Bion
[8] P.35 ibid Bion
[9] Važan razlog je da se Armagedon (Megido), grad u Izraelu, navodi u Knjizi Otkrivenja kao mesto u proročanstvima na kome se okupljaju vojske za bitku tokom smaka sveta koja donosi borbu između Boga i nepokajanih grešnika predvođenih Satanom.
[10] P.34 ibid Bion
[11] P.39 ibid Bion
[12] Godine 1529, Pizzaro je pokorio narod Inka koji je brojao 20 miliona, a pedeset godina kasnije taj broj se sveo na samo 900.000. Tek u skorija vremena taj broj se vratio na pređašnji. (lična komunikacija sa dr Lemlij). Peru ima najgoru zvaničnu stopu smrtnosti od kovida (London Review of Books vol 43,no.24, 16 decembar 2021).
[13] Freud,S. An Autobiographical Study p.72
[14] C.Strozier privatna prepiska 2021.
[15] Ideja da se demokratija uruči narodu kod uspostavljanja Sovjeta kao posledice ruske revolucije zavisila je od toga ko je kontrolisao njihovu agendu, i vremenom je Lenjin, a kasnije u većoj meri Staljin preuzeo vlast i kontrolu nad onim što je otpočelo kao građanska demokratija.
[16] Hannah Arendt For Love of the World Yale 2 edition p.xxiv
[17] Arendt .On Revolution
[18] Young-Brunel ibid xxv
[19] On Revolution
[20] Freud SE vol 22 p.199-215.
