Mia Madre na 21. Festivalu autorskog filma

Festival autorskog filma je nastao 1994. godine u Beogradu, tokom sankcija i ratnih dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije. Njegovo prvo izdanje je omogućilo da Beograd, koji je tada bio izolovan, bude deo intelektualnog filmskog sveta. Od tada je ovaj festival često bio oaza i psihološko sklonište za mnoge Beograđane, koji su kada se ugase svetla mogli da utonu u neku drugu stvarnost, koja možda sadržinski nije bila lakša, ali je imala estetsku i intelektualnu snagu, u odnosu na onu stvarnost, koja je najblaže rečeno u potpunosti odisala kulturološkom nesofisticiranošću, a koja ih je čekala kada napuste filmsku salu. I danas nasuprot filmskoj ponudi blockbastera, ovaj festival nudi uvid u filmska umeća autora širom sveta, koja nisu u mogućnosti drugačije da se upoznaju (to su ostvarenja izmedju ostalog iz Irana, Turske, Indije, Kine, …). Sadržaji filmova nose psihološku slojevitost likova, uvek prate određene psihološke, društvene ili kulturološke fenomene, predstavljaju diverzitet različitih kultura i kao takvi imaju specifičnu energiju i publiku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 
 

Italijanski film “Mia Madre”, u prevodu “Moja majka”, u režiji i prema scenariju Nanija Moretija (Nanni Moretti), predstavlja emotivnu i dirljivu priču o gubitku i procesu tugovanja. Uloge tumače Nanni Moretti, Margherita Buy i legendarni John Turturro koji je svojim poznatim humorom uspeo da unese “predah” u slojevitu i emotivno zahtevnu radnju filma.

Đovani “Nani” Moreti (Giovanni “Nanni“ Moretti) ima 62 godine i jedan je od vodećih italijanskih režisera evropskog filma i vodeći kinematografski satirista našeg vremena, u ravni sa španskim rediteljem Pedrom Almodovarom i finskim rediteljem Akijem Kaurismakijem. Nani Moreti je često scenarista i glumac u većini svojih filmova, tako da oni imaju dokumentarnu formu i njegov autobiografski pečat. Dobitnik je  Zlatne palme u Kanu 2001. godine i bio je predsednik žirija 2012. godine.

Radnja filma “Mia Madre” je usmerena na Margeritu, rediteljku koja snimajući jedan od svojih filmova prolazi kroz suočavanje sa iznenadnom bolešću i umiranjem svoje majke, paralelno sa preispitivanjem svoje prošlosti i uloge u svom životu, adolescencijom svoje ćerke, kao i potrebom da pobegne od teških osećanja koje gubitak nosi. Margerita je žena srednjih godina, melahonlična i zamišljena, prepuštena životnim dogadjajima u strahu da preuzme kontrolu i od sopstvenih osećanja koja se tiču zavisnosti i potrebe za drugim. Zbog toga deluje odsutno, zbunjeno i nevešto u potrebi da ponovo pronađe sebe i značenje svojih odnosa, što biva pokrenuto saznanjem da će izgubiti majku. Margarita se u tom procesu tugovanja suočava sa osećanjem krivice koju oseća prema majci zbog nemogućnosti da joj pokaže svoja osećanja i da brine o njoj. Oseća se krivom zbog doživljaja da joj nije pokazala da je dovoljno voli i doživljaja razumevanja ko je majka u stvari, kao žena i osoba, koji naknadno stiče, ponovno proživljavajući različite segmente njihovog zajedničkog odnosa kroz naviruća sećanja i sanjarenja. Margarita otkriva o sebi da je u stvari iza nezainteresovane i distancirane fasade u odnosu na druge  suštinski uplašena od bliskosti i preuzimanja odgovornosti. Suočava se sa svojim delom ličnosti koji odlazi iz bliskih emocionalnih odnosa, da mu niko ne bi bio potreban i da ne bi bio povređen. Iz straha da ne oseti potrebu za drugim i da ne zavisi, ona sa saznanjem da majka umire, prvi put dolazi u kontakt sa tim da je suštinski usamljena. Lik njenog brata, koga u filmu igra Nanni Moreti je prikazan kao sve ono što ona nije i ne ume da bude, on je protkan muškim principom racionalnosti, sigurnosti i oslonca. Njen brat prihvata činjenice života, starost i smrt, otvoreno tuguje i ne plaši se da oseti bol, zaštitnički nastupa i zrelo se nosi sa gubitkom. S obzirom da je film delimično autobiografski (tokom snimanja njegovog prethodnog filma Naniju Moretiju je umrla majka), Nani Moreti kao da je imao potrebu da sva osećanja, naročito ona koja se tiču straha i nesigurnosti stavi u ženski lik, dok je lik brata neka vrsta alter ega. Nani Moreti kroz ovaj film na neki način prorađuje svoj gubitak, pokušavajući da integriše sopstvena osećanja vezana za gubitak svoje majke. Iako je film priča o gubitku i to gubitku majke, tokom celog filma dominira snaga njenog života, majčina umerenost i nežnost. Na kraju filma, kao da se završava i njen život, a sa njim na neki način simbolički i životi svih onih koji su bili važni za one koji su ih izgubili, a koji su publika koja gleda film.

Kada je u intervjuu Nani Moreti upitan da li je za njega pravljenje filma neka vrsta psihoterapije, on je odgovorio da nije, već da je to način da prikaže neke svoje “opsesije i neuroze”, koje se ne razrešavaju time što ih prikazuje u filmu. On smatra da ponekada film više može kao takav da pomogne gledaocu i da možda ima neku vrstu terapijskog dejstva za publiku, nego za samog stvaraoca filma. Sa druge strane Moreti navodi u intervjuu da ne može zaobići doživljaj koji je imao dok je pravio film “Mia Madre”, a koji se tiče prorade nekih osećanja sa kojima ipak nije uspevao da se suoči u realnom životu. On navodi da je imao “izrazito jaku vezu sa majkom” ali da nikako nije bio kao lik iz filma, Margaretin brat, “nisam bio sin koji može da u potpunosti bude otvoren sa svojim roditeljima, možda nije bilo dovoljno reči…”. Upitan da li smatra da je morbidno što je u filmu uneo realne elemente, kao što su njegov auto koji vozi, majčina odeća koju nosi glumica koja igra majku, roditeljska biblioteka u scenografiji, Moreti odgovara da smatra da nije morbidno, već da to proizilazi iz potrebe da unese svoju konkretnu realnost u film i da se tako suoči sa njom. Tokom pravljenja filma čitao je svoje dnevnike koje je pisao tokom majčine bolesti i imao je potrebu da neke od misli i uvida koje je tada imao o svom gubitku podeli sa publikom kroz scenario. Moreti navodi da je za njega film “Mia Madre” više od priče o odnosu majke i deteta, za njega je to “priča o  sopstvenoj neizvesnosti i osećanju kao da uvek nešto nedostaje i da je teško biti u nekom unutrašnjem miru.” Moreti navodi u intervjuu da je glavni lik, Margerita, u potpunom poricanju stanja svoje majke i činjenici da ona umire i on to oseća kao svoje, “dok sam razgovarao sa doktorima kada mi je majka bila bolesna bio sam u kompletnom mentalnom blackout-u, moj mozak nije radio i nije prihvatao ono što oni govore.” Sem tog aspekta koji je prožet u glavnom ženskom liku, Moreti navodi da su mu u pisanju scenarija pomogle još tri žene i da mu je to omogućilo da na neki način prikaže realnosti majki koje se bore kroz život sa svojom decom same.