Izveštaj sa prve tribine ciklusa „MNOGA LICA NARCIZMA“
„ZLOĆUDNI NARCIZAM LIČNOSTI SA ISTORIJOM ZLOSTAVLJANJA U DETINJSTVU“
Dr ABIGAIL GOLOMB, IZRAEL
19.10.2018.
Izuzetna posećenost ove Trbine u četvrtom ciklusu koji organizuje Psihoanalitičkog društvo Srbije u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda, je bio pokazatelj uvremenjenosti uvek aktuelne teme narcizma, prisutnijeg, čini se, sada više nego ikada.
Dr Abigail Golomb, počasni član PDS, dečji psihoanalitičar je dala izuzetno dobar opis malignog narcizma kroz prikaz slučaja pacijentkinje čiju je prvo psihoterapiju, a potom psihoanalizu, vodila gotovo devet godina. Rezimirajući rad sa pacijentkinjom po fazama rada, učinila je vidljivim i razumljivim način na koji se strukturirao maligni narcizam ove pacijentkinje. Polazeći od svog kontratransfera, bila je u mogućnosti da analizira užas kroz koji je pacijentkinja kao dete prolazila, kao i mehanizme odbrane. Praveći paralelu između zlostavljane dece i narcističke ličnosti rekla je: „Sa fenomenološke tačke gledišta kao da nema razlike. Ali sa razvojne tačke gledišta razlika je velika. Kod zlostavljane dece postoji velika skrivena oblast. To nije uvek tajna, već, kako je pacijentkinja rekla, ’nikada ne zaboravljeno, ali nikada i ne promišljano’ (najbolji opis disocijacije koji sam ikada čula). To je čitav doživljaj detinjstva kome nikada nije dokučen smisao i koji nikada nije integrisan u kontinuum života, ni unutrašnjeg ’ja’. Ovu skrivenu oblast ne prate samo osećanja krivice i stida, već i kognitivna zbrka oko nje.
Prva faza se sastoji u tome da se ova sećanja izvuku na videlo i da se ne podlegne njihovoj razornoj moći. Mnogo duža i teža faza je prorada izobličenja celog postojanja ličnosti; to je zapravo proces oplakivanja celog jednog perioda života koji je porican i čitave linije razvoja koja je zanemarena. „Prava“ narcistička ličnost nema takvu skrivenu oblast. Ona se brani od ništavila. Terapija joj pomaže da živi sa ovim osećajem ništavila. Zlostavljana ličnost zapravo ima posla sa sekundarnim ništavilom, stvorenim da zatvori dostup nečemu što je gore od ništavila. To je sekundarna utrnulost da bi se izbegla bol.
Poslednja stvar na koju bih htela da obratim pažnju je kvalitet kontratransfera. I zlostavljanje i narcizam bude snažnu kontratransfernu reakciju. U slučaju ove pacijentkinje, disocijacija je bila jedna od mojih reakcija koju ja tada nisam prepoznala. Shvatila sam kroz šta sam prolazila tek kada su se stvari promenile. Pa čak i da sam to ranije primetila, shvatila bih to kao svoje sredstvo opstanka u njenom zlostavljanju. U tom smislu ona me je zaista informisala o svom ranom životu, a da nijedna od nas toga nije bila svesna. Kao što je lako pobrkati disocijaciju sa drugim zaštitnim mehanizmima kod pacijenta, tako sam je i ja pobrkala sa analitičkom objektivnošću, izolacijom, povlačenjem i pukim preživljavanjem, ne analizirajući šta sam činila da preživim“. Diskutujući slučaj dalje, navodi da kod zlostavljane dece uvek postoji ambivalentnost u osećanjima prema zlostavljaču. Najčešće je to roditelj koji, pored zlostavljanja, radi i neke druge stvari koje dete voli. Sem toga, dete nema druge roditelje i prirodno je vezano za njih. Prisutnost ambivalentnih osećanja po nekada zbunjuje stručnjake pa i o tome treba povesti računa.
U zaključku je navela: „Prikazala sam slučaj u kome su oslikani narcistički poremećaj ličnosti i očigledno zlostavljanje u ranom detinjstvu. To stvara prilične dijagnostičke i terapeutske teškoće, kako zbog sličnosti kliničkih slika, tako i zbog dvostrukog pritiska kontratransfera. Smatram da u ovim dvema dijagnozama postoje različite etiologije i različite razvojne linije. Stoga predlažem da se veća pažnja obrati na mogućnost zlostavljanja u detinjstvu u slučajevima narcističkog poremećaja ličnosti“. Nakon predavanja se razvila živa i plodna diskusija sa pitanjima i komentarima sa obe strane.
