Izveštaj sa Okruglog stola Psihoanalitičkog društva Srbije održanog na 67. kongresu psihologa Srbije

IZVEŠTAJ SA OKRUGLOG STOLA PSIHOANALITIČKOG DRUŠTVA SRBIJE

ODRŽANOG NA 67 KONGRESU PSIHOLOGA SRBIJE

„PSIHOLOGIJA U NOVOM DOBU: ZAZOVI (RE)HUMANIZACIJE“

25.05.2019. ZLATIBOR

Okrugli sto PDS-a je bio dobro posećen iako je u isto vreme teklo pet različitih okruglih stolova. Posle izlaganja je usledila diskusija.

Voditelj: Aleksandar Kontić, psihoanalitičar PDS

Učesnici: Vesna Brzev Ćurčić, trening psihoanalitičar PDS, Danijela Galović, psihoanalitičar PDS i Jovana Mladenović, psihoanalitičar PDS.

Okrugli sto se bavio temeljnim načelom psihoanalitičkog pogleda na svet koji se odnosi na sliku čoveka u neprestanom konfliktu između svojih kreativnih i destruktivnih potencijala; vreme u kome živimo više nego ikada ranije, formira situacije u kojima napredno, kreativno i humano u sebi nosi zamke zloupotrebe. Ovaj izrazito kompleksan problem učesnici okruglog stola su osvetlili pomoću nekoliko primera: prvi se odnosi na učestala upozorenja da će mentalno zdravlje čoveka modernog vremena biti značajno ugroženo; optimizam se vidi u ekspanziji po definiciji humane profesije, psihoterapije; pojedinac, korisnik psihoterapije se pomera u drugi plan, kao objekat, a ne subjekat sa unutrašnjom patnjom. Nemanje adekvatnih kriterijuma selekcije kandidata za edukaciju iz psihoterapije, omasovljenje psihoterapeuta koje je siguran način da se psihoterapija uništi, je deo problema, uz nedovoljnu stručnost. Odgovornost psihologa koji se bave psihoterapijom je upravom da rehumanizuju ovu oblast.

Drugi doprinos se odnosio na jedan aspekt danas aktuelnih intervencija u domenu humane reprodukcije, koja je u opravdanim uslovima neophodna, ali se ne obraća dovoljno pažnje na emocionalne posledice činjenica da do začeća ne dolazi seksualnim odnosom dve osobe, pa sopstveno telo često ne može više biti doživljeno kao kreativni, plodni eksponent selfa. Tehnologije u oblasti humane reprodukcije stavljaju pred nas izazov da ponovo razmotrimo suprotnosti između prirode i tehnologije, prirode i kulture, datog i napravljenog. Razumevanje ovih procesa i njihovih psiholoških implikacija kasni za razvojem tehnologije.

Treći prilog je razmatrao manje vidljivu stranu novih oblika zajedništva, pre svega virtuelnog, iza koga, paradoksalno, vreba opasnost obrazovanja nove usamljenosti, kao emotivne reakcije pojedinca na nezadovoljenu potrebu za zajedništvom. Otvaraju se mnoga pitanja: obrade i organizovanja iskustva usamljenosti i pored kreiranog doživljaja virtuelne povezanosti sa mnoštvom ljudi; obrazovanje generacija zapravo „kratkog daha“, kao odraz pokušaja prevazilaženja doživljaja usamljenosti koja u savremenom svetu obuhvata „negativno prisustvo“ i prazninu.

Poslednji doprinos se odnosio na savremenu opasnost od ekstremne destruktivnosti, čije jedno drastično oličenje čine učestali teroristički napadi izolovanih pojedinaca; razmatrala se , na konkretnom primeru, zloupotreba društvenih medija u kontekstu motivacije za izvođenje masovnog zločina nad nedužnim pojedincima.