Izveštaj sa druge tribine ciklusa “Psihopatologija savremenog čoveka”
Druga tribina “Na početku beše ljubav” iz ciklusa “Psihopatologija savremenog čoveka” koji organizuje Psihoanalitičko društvo Srbije održana je 26.1.2018. godine u punoj sali Biblioteke grada Beograda. Izlagači su kroz svoja izlaganja, interakciju sa publikom i međusobnu diskusiju, prikazali deo psihoanalitičkog razumevanja savremenih psihopatoloških fenomena.
Jasminka Šuljagić, trening psihoanalitičarka, je svojim izlaganjem ispratila razvoj koncepta histerije koja se pominje još u Kahun papirusu 1900 godina pre nove ere, u Hipokratovim spisima četiri veka pre n. e, postaje javna i vidljiva na velikoj pozornici Salpêtrière klinike u Parizu kojoj prisustvuje i mladi Freud, a zatim prisutna u počecima i temeljima psihoanalize rođene iz transferne ljubavi. Izlaganje je obuhvatalo prikaz histerije kroz tri ose njene matrice: konflikt jesam li muškarac ili žena, pitanje da li znam ili ne znam (sa mehanizmima potiskivanja, poricanja i disocijacije), i konverziju kao pozornicu tela. Pitanje šta se desilo sa ovom najpopularnijom i najstarijom dijagnozom predstavljeno je kroz tri aspekta: da li je histerija nestala, da li promenila svoj oblik ili je danas razumemo drugačije.
Narcizam je svakako čest oblik savremenih psihopatologija, o kojem je govorio Srđa Zlopaša, psihoanalitičar u edukaciji. Narcizam se kroz istoriju koristio u više značenja, počevši od antičkog “Mita o Narcisu”, preko seksualne perverzije, normalnog stadijuma u razvoju deteta, razvoja “narcističke kulture”, specifične organizacije ličnosti, pa sve do poremećaja koji se dijagnostikuje u savremenim psihijatrijskim klasifikacijama. Nesumnjivo su promene u društvu, porodici, rodnim ulogama, roditeljstvu uticali na oblikovanje i raširenost narcističkih fenomena.
Na ovo se nadovezalo izlaganje Anke Marjanović Radonjić, psihoanalitičarke u edukaciji, koja je problematizovala važnost i promene u ulozi oca u razvoju deteta. Uključenost oca u podizanju deteta danas je mnogo veća, kao i zajedničko provedeno vreme, fizički kontakt i prisnost, a što sve ne ukida specifičnost i razliku odnosa majke i oca prema detetu.
Aleksandar Kontić, Srđa Zlopaša, Jasminka Šuljagić, Anka Marjanović Radonjić
Aleksandar Kontić, psihoanalitičar, je ukazao na važnost adaptivne funkcije ega u odnosu na spoljnu realnost koja je oblikovana kulturnim kontekstom, te podsetio kako je značajan deo psihopatologija prve polovine XX veka bio najpre pokrenut traumama nastalim u dva velika rata. O ratnim neurozama, transgeneracijskim traumama, bezbrojnim gubicima, mnogo je pisano i govoreno. Manje je obraćano pažnje na narcistički aspekt traumatizacija, od kojih je najvažniji deidealizacija kulture koja je obećavala da će žrtvovanje individualnog i egoističnog zarad kulturalnih ciljeva biti uzvraćeno mirom i sigurnošću koje podrazumeva civilizovani život. I u drugoj polovini prošlog veka, sve do danas, nastavljen je trend neprestanih razočarenja u temelje kulturnog života, primera radi sposobnosti i volje elita da očuvaju njegove bazične funkcije, koje možemo jezgrovito opisati kao uticaj kulture da se od dela sopstvenog narcizma odustane radi investiranja u svet objekata. Onda kada se libido odvraća od ovih procesa, i vraća u Ja, ovaj proces neminovno vodi narcističkoj patologiji. Uzvratno, moderni čovek novog doba gradi kulturu koja je emanacija njegovog povećanog narcizma, a radi zadovoljenja arhaičnih, predimenzioniranih, i u suštini nezadovoljivih narcističkih potreba. Tako se formira začarani krug, u kome se Ego mora adaptirati na zahteve kulture narcizma po cenu narcističke patologije. Frojdovog „Čoveka krivice“ postepeno je zamenio „Tragični čovek“.
