Oliver Vidojević je pre svega bio psihoanalitičar po opredeljenju, znanju i delovanju. Izuzetno predan kolega, saradnik, beskompromisan borac za pravdu, zaštitnik i pomagač deci u nevolji, bio je uzor mlađim generacijama i sjajan saradnik starijim kolegama.

Oliverov put je bio pun serpentina, ali uvek napred. Lekar specijalista psihijatar, subspecijalista dečje i adolescentne sudske psihijatrije, ekspert za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, sudski veštak za dečju psihijatriju i oblast porodičnih i krivičnih sporova.

Diplomirao je 1983.godine, a kolege sa godine ga pamte kao pametnog i vrednog studenta, sjajnog kolegu, sa divnim nadimkom-Oliška. Da li postoji topliji nadimak? Kao student je uspeo da stekne brojne odane prijatelje koji su mu zdušno pomogli i u poslednjim danima života.

Vredan i radan, otiskuje se u Sloveniju, radi. Kolege koje su u to vreme boravile u Sloveniji se sećaju koliko je bio preduzimljiv i svojski se trudio da psihijatrija pokaže mnogo više od onoga kako je drugi vide. Otvara prvi tele-apel, uči slovenački i do kraja pomaže u komunikaciji sa kolegama, podjednako voljen i poštovan i od njih.

Vrativši se u Beograd, počinje da volontira na Klinici za psihijatriju KBC „dr Dragiša Mišović“. Znanje, trud i predanost poslu čine da ga osoblje Klinike ispraća na novo radno mesto, Institut za bolesti zavisnosti, sa iskrenom tugom. Nedostajao je.

Baveći se psihijatrijom i pre svega decom, zakoračio je u svet psihoanalize smatrajući je vrhuncem teorijskog i terapijskog znanja. Psihoanalizi ostaje dosledan do poslednjeg dana. Godine edukacije, lične analize, pohađanje brojnih obaveznih i fakultativnih seminara, radovi, učešća na psihoanalitičkim skupovima su učinile da stekne zvanje psihoanalitičara. Bio je član Psihoanalitičkog društva Srbije koje je član Evropske psihoanalitičke federacije i Internacionalne psihoanalitičke asocijacije.

Godinu dana Oliver provodi u Parizu kao stipendista francuske vlade usavršavajući se u psihoanalizi u dečjim psihijatrijskim ustanovama. Vraća se sa naramkom znanja, pariskog šmeka i perfektnim znanjem francuskog. Ljubav prema Francuskoj je gajio do kraja. Učio je i družio se sa najvećim francuskim, a u isto vreme i svetskim psihoanalitičarima. Njegov doprinos širenju znanja o dečjoj psihoanalizi, seminari za kandidate našeg Društva koji su bili omiljeni, brojni stručni radovi, učešća na letnjim školama, tribinama, kongresima, konferencijama, kod nas i u svetu, intenzivni rad na mnogim projektima, nastupi na televizijama, intervjui u novinama su uvek bili odraz velikog teorijskog znanja i praktičnog iskustva, ali i mogućnosti da se najkomplikovanije stvari kažu tako da svakome bude razumljivo. U tom smislu je bio izuzetno dobar promoter psihoanalitičke misli i naše struke u celini.

Do kraja radnog veka radi sa decom u Institutu za mentalno zdravlje. Neumorno je radio sa decom i

Oliver i deca, ili deca i Oliver, su bila dva neraskidiva pojma. Bio im je lekar, psihoterapeut, ali i saborac u patnji, nesnalaženju, tugovanju i na kraju zajedničkom radovanju.

Iskren prema sebi i drugima, kritičar, ali ne kritizer, pošten, etičan, biran je u nekoliko navrata za predsednika Etičkog komiteta našeg Društva. Ni po babu, ni po stričevima, govorio je.

Voleo je i kraj iz koga su bili njegovi roditelji, specijalitete tog kraja i rado ih donosio odatle, deleći ih sa svojim „sunarodnicima“. Bilo je to zajedničko uživanje, a i radovanje.

Od svega na svetu je najviše voleo svog sina Božu. Kao što je rekla jedna koleginica, bio mu je otac za dva života. Boža je izrastao u divnog lepog i pametnog mladića i to je umeo da uzvrati, pa i vrati kada je Oliveru bilo najteže, boraveći stalno uz njega. U retkim trenucima kada je razgovarao sa nama, pominjao je Božu koji ga predano pazi i ne odvaja se. Veliku podršku, iskrenu negu sa punu ljubavi je imao od „njegove Kaće“. I tako do kraja. Brat Rodoljub Loka, koji neodoljivo likom podseća na Olivera, premda mlađi od njega, umeo je da se postavi očinski i pomogne Oliveru, onako, bratski. Baš prava bratska ljubav.

Moglo bi ovako u nedogled, ali je sigurno da bi OIiver rekao, onako Oliverovski, „’ajde, skratite“.

Oliver je večito kasnio pa smo se po nekad i ljutili. Međutim, kada uđe kao vihor, unese smeh i razdraganost, sve smo mu opraštali. Uz njega je kao šlep išao smeh, razdraganost, optimizam, radovanje životu.

Pa tako, večito kasneći, ovog puta je požurio. Otišao je prerano, 31.12.2025.godine. Naš Oliver.

Pamtićemo ga po svemu i svaki šešir u gradu sa velikim obodom će nas podsećati na njega.

Ostaje nam ljubav prema njemu i zahvalnost za sve što je uradio, za svakog od nas i za naše i njegovo Društvo.

Neka mu ja večna slava i hvala.