In memoriam – Aleksandar Vučo

Alek bi sad rekao „Opet neka govorancija“. Nije govorancija nego uspomena na nama izuzetno omiljenog kolegu, prijatelja i druga.

Rođeni je Beograđanin, ma šta to značilo, iz porodice u kojoj je negovan pre svega intelekt, a potom i apsolutno moralan način odnosa prema sebi i drugima. Preci su mu ostavili svoja dela značajna za kulturu i nauku, a on je ostavio delo zvano psihoanaliza. U tome je bio i ostao izuzetno značajan, ne samo zbog znanja koje je bilo ogromno i nesumnjivo, već i zbog načina na koji je o tome mislio, govorio i podučavao.

Školovanje je završio u Beogradu. Premda je išao i u tada prestižne škole, to nikada nije isticao. Kao dete se rado igrao u sobi za play terapiju koju su Matićevi učenici napravili u Domu zdravlja kojim je rukovodila njegova majka. To je bio prvi kontakt sa analizom koga, tada, nije mogao da bude svestan. Bogatog socijalnog života, omiljen među vršnjacima, avangardnog ukusa za muziku i književnost, družio se sa sebi sličnima, ali i onima koji se nikako ne bi uklapali u imidž takve porodice. Prijatelji su bili prijatelji i tu nikome nije davao da se meša. Mnogi njegovi prijatelji su „biseri rasuti po celom svetu“, ali ga nisu zaboravili, niti on njih. Susreti su uvek bili na veliko obostrano, dečačko radovanje.

Po diplomiranju 1977. godine se zaposlio na tadašnjem Neuropsihijatrijskom odeljenju bolnice „dr Dragiša Mišović“ u Beogradu. Izuzetno omiljen među pacijentima, uvažavan od kolega i obožavan od medicinskih sestara i tehničara, radio je na sebi svojstven način. Imao je vremena za svakoga, pomagao svima, više je cenio vreme posvećeno pacijentu nego dosadnom pisanju istorija bolesti. Radio je na psihoterapijskom odseku i započeo značajnu psihoterapijsku karijeru, pisao i objavljivao zapažene stručne radove, učestvovao na svim psihoterapijskim susretima u tadašnjoj Jugoslaviji. Dobio specijalizaciju iz psihijatrije i završio je kao „prvi srpski psihijatar“ 1984. godine, kako je tada voleo da se šali. Uporedo sa ličnom analizom kod Prof Matića, radio je na doktoratu. Doktorirao 1990. godine i prvi je koji kao jedinicu izučavanja nije koristio statističku obradu nego pojedinačne seanse sa pacijentima.

Bio je u dva navrata (1985. i 1989.) na stručnom usavršavanju na Tavistoku u Londonu, kao stipendista Vlade bivše SFRJ. Tavistok je bio i ostao Meka za sve analitički orijentisane terapeute. O tim periodima je govorio uvek radosno. Dolaskom prvih izaslanika Internacionalne psihoanalitičke asocijacije, biva procenjen kao neko sa velikim talentom za psihoanalitički rad. Status psihoanalitičara i direktnog člana Internacionalne psihoanalitičke asocijacije (IPA) je stekao 1995. godine. Trening analitičar je postao 2000. godine. Vinuo se Alek, zahvaljujući svojim potencijalima, visoko na psihoanalitičkoj lestvici. Priznat u našoj sredini, bio je vrlo cenjen i prepoznat u svetu. Malo je istaknutih svetskih psihoanalitičara sa kojima se nije lično poznavao, razgovarao, diskutovao, pozdravljao. Bio je član i međunarodnih tela IPA-a i prvi Predsednik BPD od 2004. godine, predavač na Psihoanalitičkom institutu za Istočnu Evropu (PIEE) od 2004. godine i član Sponzoring komiteta za Moskvu iste godine. Kao član Međunarodne grupe za izučavanje traume u okviru Evropske psihoanalitičke federacije (EPF) dao je značajan doprinos svojim vrlo društveno angažovanim psihoanalitičkim radovima prezentovanim kako na susretima Trauma grupe, tako i na stručnim kongresima i konferencijama u svetu. Zajedno sa Tamarom Štajner-Popović je utro put razvoju psihoanalize kod nas, od devedesetih na ovamo. Sada kad ih više nema, kao što je rekla koleginica Marija Vezmar, završila se jedna epoha.

Alek je obožavao svoje sinove i bio vrlo angažovan i predan otac. Biljana i Alek su decu podizali ne namećući im standardne konvencije u ponašanju. To su danas dva mlada čoveka koje odlikuju vrline njihovih dveju porodica.

Aleka kao čoveka i prijatelja je odlikovala izuzetna inteligencija, neverovatan smisao za humor, životna radost, hedonizam, nesebičnost za deljenjem znanja i iskustva, veština podučavanja, igra kojom je bojio svoj svet, ali i svet oko sebe. Istoriju je poznavao do detalja, naučna fantastika ga je fascinirala, voleo je muziku koju je često samo on mogao da sluša. Život je za njega bila igra u kojoj treba uživati. Premda razigran i često ostavljajući utisak velikog nestašnog dečaka, bio je vrlo ozbiljan, u situacijama koje su to zahtevale.

Ono po čemu ćemo ga pamtiti je doprinos psihoanalizi, napor koji nikada nije tako prikazivao, kao i umetnost i lakoća življenja. Iako mu je u nekim periodima bilo zaista teško, neminovno se nameće poređenje sa filmom „Život je lep“. Alek ga je zaista tako i doživljavao.

Naš poslednji susret pamtimo po tome što je polako prišao ogradi posmatrajući prugu. U jednom trenutku je rekao „Eno ga voz“. Možda je Alek ušao u taj voz i otišao negde, a možda će se i vratiti da nam šeretski kaže da govorancija nije bila potrebna. Tu je on i biće zauvek.