49. BITEF 2015.

Beogradski internacionalni teatarski festival je osnovan 1967. godine na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova. Jedan je od najuglednijih evropskih festivala, koji je uspeo da integriše tradicionalne i eksperimentalne scenske forme, kao što je korišćenje sajber teatra, predstavi postmoderno pozorište, neverbalni scenski izraz i svetske kulturološke tendencije. Kroz svoje umetničko izražavanje festival preispituje, provocira, analizira i oplemenjuje aktuelne društvene fenomene, kao i individualne psihološke realnosti kroz metaforu, pokret, emociju i reč, uvek pomalo pomerajući granice ustaljenih modela interpretacije, idući tako za korak ispred svog vremena. Dugogodišnji naslov festivala je „Nove pozorišne tendencije“, a 49. Bitef 2015 koji je trajao od 17. do 24. septembra nosio je naslov  „Uspomeni Jovana Ćirilova.“

Predstava ovogodišnjeg festivala „Common Ground“, berlinskog pozorišta Maksim Gorki, autorski je projekat izraelske rediteljke Jael Ronen, kome je publika aplaudirala stojeći. Ovaj pozorišni projekat pripada dokumentarnom, socijalnom teatru i u njemu su učestvovali glumci sa prostora bivše Jugoslavije, koji su emigrirali u Nemačku, tokom ratnih dešavanja, a koji su kroz predstavu ispričali svoje istinite životne ispovesti.

Predstava “Common Gound” je na neki način emotivna rekonstrukcija stvarnih dogadjaja i sećanja sa zajedničkog petodnevnog putovanja ove ekipe glumaca (u kojoj su bili pored glumaca sa prostora ex YU i jedan Nemac i Izraelka), u okviru opisanog pozorišnog projekta. Glumci svoje priče smeštaju u društveni kontekst devedesetih godina, a sam projekat je na neki način deo procesa tugovanja nad izgubljenim i nedoživljenim, reparacije kroz traganje za značenjem traumatskih doživljaja, kao i pokušaj svakog ponaosob da na pomenutom putovanju i kroz predstavu restaurira prekinut kontinum lične istorije. Atmosfera apsurda ratnih dešavanja devedesetih je ilustrovana i iskrenom konfuzijom i naivnim interpretacijama nemačkog glumca, dok izraelska glumica svojom negujućom pomirljivošću pokušava da sastavi sukobljeno.

 

 

 

 

 

 
U predstavi humor je jedan od kreativnih “ventila” koji omogućava kako akterima tako i publici da predahne i da podnese  teška osećanja pokrenuta sadržajem. Sama predstava leči i one koji u njoj igraju i njenu publiku, jer svojim načinom izvedbe podseća na psihodramsku seansu. Postaje bezbedan prostor za raspravu o krivici, odgovornosti, iskupljenju, oproštaju i zaboravu. Ključni aspekti predstave tiču se problema identiteta i to ne samo identiteta koji zahteva separaciju od svoje zemlje i svega onoga što ona psihološki predstavlja za pojedinca i novu individuaciju u novoj sredini, već i problem startnog identiteta, na neki način hibridnog identiteta Jugoslovena, satkanog iz višestrukih narativa, sa zajedničkom osnovom: zajedničkim tlom, stoga je donekle raspad Jugoslavije  doživljen i kao “otimanje” tih različitih aspekata identiteta pojedinca. Ovaj pozorišni projekat je i pokušaj da se nađe optimalna distanca u odnosu na traumatičnu prošlost, da ne bude suviše blizu stvarajući teskobu i vraćajući stari osećaj bespomoćnosti i da ne bude suviše daleko, otcepljena od sadašnjosti i stvarnosti, čineći je tako lažnom. Ključni pokušaj ovih ličnih priča je da se razume, da se da neki smisao preživljenom, da se imenuje, jer trauma nema reči, jer trauma suštinski nema smisao. Na ovom putovanju svako od učesnika doprinosi tom smislu i zbog toga ne mogu jedni bez drugih, tu su zajedno deca žrtava i počinilaca, jedna devojka u potrazi za izgubljenim delom svoga identiteta: istini o smrti oca i druga devojka u bekstvu od sopstvenog identiteta u suočavanju sa istinom o ocu počiniocu, obe sa snažnim osećanjima besa, tuge i krivice, obe na zajedničkom emotivnom tlu.