Peti ciklus tribina Psihoanalitičkog društva Srbije „Zagonetke nesvesnog“ – O Euripidovim “Pribeglicama”

Veliko nam je zadovoljstvo da vas obavestimo da će drugi gost petog ciklusa tribina Psihoanalitičkog društva Srbije biti Sotiris Manolopulos.

fb-post
„Pribeglice“ – Ništa ne biva završeno dok se ne pretoči u reči
Predavač: Sotiris Manolopulos

Tribina bi u podnaslovu mogla da ima i naslov „Majke u crnini“ ili „Tugujuće majke“.

Tribina će se održati 27.03.2020. godine u Čitaonici umetnosti u Biblioteci grada Beograda, sa početkom u 19h.

Prevod je obezbeđen, ulaz je slobodan. Dobro došli.

Psihoanalitičar Sotiris Manolopulos pravi vrlo dobru paralelu između tragedije „Pribeglice“ i onoga što se u psihoanalizi naziva radom tuge. Tugovanje i potreba da se umesto preminulog makar zna gde je grob, kako bi postojalo mesto koje dopušta psihološko spajanje u mentalnom prostoru onoga ko tuguje za izgubljenim objektom i onoga što bi bili dokazi da je taj neko postojao, su glavne teme ovog rada.

Suptilnost kojom prikazuje rad tuge, provlačeći kroz priču o majkama koje traže tela svojih poginulih sinova, supruge koja skače u oganj za svojim mužem ne mogavši da izdrži ni separaciju, ni tugu, su teme koje su uveliko savremene. Činjenica da o tugovanju i nalaženju ove teme u Euripidovoj tragediji govori upravo Grk psihoanalitičar, daje ovom radu posebnu dimenziju.

EURIPID


euripid

Euripid je rođen je oko 480 godine p.n.e. na ostrvu Salamini. Odrastao je u porodici koja je mogla da podstiče njegovu kreativnost. Značajno je da je u ono doba imao i ličnu biblioteku. Način na koji je mislio i pisao doneo mu je nadimak ὁ τῆς σκηνῆς φιλόσοφος = pozorišni filozof.

Veći deo svog života proveo je pesnik u Atini baveći se književnim radom i družeći se sa savremenim državnicima, ali i običnim svetom. Euripid se prvi put pojavio na atinskoj pozornici 455. godine tragedijom Pelijade (Πελιάδες), ali je postigao samo treću nagradu, što je bilo jednako neuspehu. Prvu pobedu stekao je tek 441. godine p.n.e., a takmičio se sa Sofoklovom Antigonom. Premda je pesnik napisao oko 90 drama, ipak je prvu nagradu osvojio svega pet puta, i to četiri puta za života i jednom posle smrti. Posmrtnu nagradu postigla je tetralogija u kojoj su bile drame Bakhe i Ifigenija na Tauridi, a prikazao ju je pesnikov sin Euripid mlađi. Relativno mali broj postignutih pobeda objašnjava se time što je oštar sukob između Euripidovog naprednog racionalizma i tradicije – koja se morala odraziti u građi drama – stvarao u njegovim delima određen nesklad, unosio neku disharmoniju, što je znatno slabilo utisak na savremenu atinsku pozorišnu publiku. Euripid je pesnik opšteljudskih, psihološki zanimljivih sukoba, u kojima se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već ustaljenog običaja i mišljenja. On vernim prikazom različitih osećanja zaokuplja pažnju gledalaca, a ume ih ganuti naglim obrtom udesa svojih junaka. prvi tragičar koji je u dramu uneo psihološku analizu likova, otkrivajući gledaocima dotad nepoznat svet duševnog i emocionalnog života. On je izvanredno potresno i plastično prikazao patnje, nagone, osećanja i strasti ljudskog srca, posebno ženskoga.  Ženu pesnik slika veoma uspešno, kao zavodnicu ili zavedenicu, kao suprugu, kao majku, kao maćehu, kao kćerku, kao udovicu i osvetoljubivu staricu. On je odličan poznavalac ženskog srca i izvanredan umetnik u crtanju ženskih patnji, nagona i osećanja. Žene su kao slabiji pol često primorane da se služe lukavstvom, ali daju priliku i za strasne scene u svojoj borbi protiv muške svireposti.

Od 92 drame koje su se pripisivale Euripidu rimski filolog  Varon  autentičnim je smatrao njih 65. Neki filolozi smatraju da je u aleksandrijskoj biblioteci bilo 77 Euripidovih drama, među kojima sedam satiričnih. Prve njegove drame prikazane su na atinskoj pozornici 455. godine p.n.e., i otada je on bio glavni Sofoklov takmac. Kako je najstarija od sačuvanih drama prikazana 438. godine p.n.e., to znači da nam je sasvim nepoznato Euripidovo ranije stvaralaštvo.

Od Euripidovih drama sačuvano je 18 tragedija i jedna satirična drama, a njihov je redosled, prema hronologiji prikazivanja na sceni, ovakav: Alkestida (438.p.n.e.), Medeja (431. p.n.e.), Hipolit (428. p.n.e.), između 428. p.n.e.. i 415. p.n.e. prikazane su: Heraklidi, Mahniti Herakle,  Andromaha,  Ijon,  Hekaba, Pribeglice ili Hiketide, Trojanke (415. p.n.e.), Elektra (413. p.n.e.), Helena (412. p.n.e.),  Ifigenija na Tauridi, Feničanke, Orest (408. p.n.e.), Ifigenija u Aulidi (406. p.n.e.), Bakhe (406. p.n.e.), sporna je tragedija Rezos, te napokon satirska drama Kiklop. Prema tome, od sačuvanih drama samo jedna pripada razdoblju pre peloponeskog rata, a sve ostale stvorene su tokom rata. Euripid je umro 406. godinp.n.e. u Aretusi kod  Amfipolja , gde je i sahranjen.

O PRIBEGLICAMA

Političkom problematikom najviše se bave drame Heraklidi, Herakle i Pribeglice. U Pribeglicama Tezej se pojavljuje kao branilac opštih zakona i panhelenskih ideala i interesa. Ta borba podseća na bitku kod Delija 424. godine p.n.e., kad je  Teba  odbila da Atini preda mrtve dok se ne povuče njena vojska, i cela drama služi kao opomena čovečanstvu, jer suze majki kojima je rat pokosio decu teku kroz celu istoriju. Drama Pribeglice ili Hiketide (Ἱκέτιδες) ispunjena je patetičnom i svečanom atmosferom. Veoma je dekorativna i efektna slika majki koje s grančicama stoje oko žrtvenika i mole Atinjane da im pomognu kod Tebanaca da dobiju tela sinova poginulih kod Tebe. Dramu odlikuje velika stilistička brižljivost u obradi, ali i moralni, socijalni i intelektualni problemi koje Euripid iznosi na pozornicu ne vodeći računa o scenskoj verovatnosti. Hor žena zavijenih u crno simboliše crnu budućnost Helade u peloponeskom ratu. Ljudi su često spremni da se bore i rizikuju da umru da bi dobili tela mrtvih. „ Pribeglice“ ovu karakteristiku uzimaju još dalje, pokazujući ceo grad spreman da vodi rat kako bi pronašao tela stranaca. Tema zabrane sahranjivanja mrtvih tela javlja se često u drevnoj grčkoj literaturi.